Par činjenica kao reakcija na tekstove o tome kako krupni kapital, EU, MMF i drugi svetski moćnici, a pre svih Nemačka pokušavaju da “pokore”, “porobe”, “bace na kolena” jadnu malu kolevku demokratije.

  1. U Grčkoj se ide u penziju posle 35 godina radnog staža. U Nemačkoj posle 45.
  2. U Grčkoj se penzija prima 14 puta godišnje.
  3. Prosečna penzija u Grčkoj (najveći dužnik u EU per capita) je 882 evra, a u Slovačkoj (najveći poverilac Grčke kao procenat GDP) je 408 evra.
  4. Penzije u Grčkoj su po ulasku u Evro rasle do 2006 4% godišnje, a u Nemačkoj 0% godišnje.
  5. Prosečna penzija u Grčkoj iznosi 80% prosečne zarade, a u Nemačkoj 46% prosečne zarade.
  6. U prvom talasu krize koji je zahvatio najviše Grčku i Irsku, napravljen je reprogram duga koji je Irska poštovala, a Grčka je reprogram tražila nekoliko puta. Danas je kamatna stopa na kredite u Grčkoj veća za ceo procentni poen nego u Irskoj. Uprkos tome, Irska je uspela da dovede u red deficit i obezbedi rast.
  7. Grčki ustav ne dozvoljava da se oporezuje prihod koji grčki brodovlasnici ostvare u inostranstvu. To je možda jedina država na svetu koja takvo ograničenje ima u ustavu.

Pokret za okupaciju bioskopa Zvezda pokrenuo je projekat na Kickstarteru u kome traži donacije kako bi popravili instalacije u bioskopu. Na sajtu sami kažu:

Zvezda Cinema will be renovated without the guarantee of it working as a cinema, as there’s a parallel legal battle going on – however, it will most likely last for years. The desired outcome is for Zvezda to become a publicly owned center.

Dakle, sami potvrđuju da je njihova državina osporena, da novac može završiti u rukama privatnog vlasnika, a da je poželjan ishod pretvaranje bioskopa u državnu svojinu. Samim tim, radi se o projektu kojim se potencijalni donatori obmanjuju.

Imali su godine i godine u kojima su mogli na Kickstarteru da pokrenu projekat za izgradnju novog bioskopa, zakup nekog od postojećih, ili neki sličan projekat koji bi zaista uticao na bolju kulturnu ponudu Srbije. Umesto toga, traže donacije na sajtu na kome se donacije ne smeju tražiti, i daju nejasne podatke o tome na šta će novac biti potrošen.

Ukoliko želite, možete da ih prijavite.

Pod pritiskom ljudi koje cenim prebacio sam vrlo grub osvrt na Zojin zakon na blog i bio dočekan na brojne komentare koji zahtevaju detaljniju obradu. Nemam nameru da dam detaljniji prikaz od ovog. Pokazujem da u psotojećim propisima već postoje gotovo sva rešenja koja predviđa “Zojin zakon”. Samim tim, predlagač je mogao da uputi Narodnoj skupštini predlog izmena i dopuna, umesto da napiše potpuno novi zakon sa prelaznim i završnim odredbama koje su neustavne i koje bi samo povećale pravnu nesigurnost za roditelje dece koja boluju od teških bolesti.

Ukratko, da je predloženi zakon usvojen:

  • Odluku o dijagnostici u inostranstvu opet bi donosila Komisija Republčkog fonda za zdravstveno osiguranje
  • Nejasno je od kog trenutka bi počinjao da teče rok od 6 meseci o kome beskrajno govori predlagač
  • Rok od 6 meseci predviđen je samo za donošenje odluke o upućivanju materijala u inostranstvo, a ta odluka ne mora biti pozitivna

Link na detaljniji pregled ide ovde: https://rstkpet.files.wordpress.com/2014/12/zojinzakon.pdf

* Obećao sam da ću svoja zapažanja u kratkim crtama o “Zojinom zakonu” preneti na blog pa ovim ispunjavam obećanje. Blog ne prati klasičnu formu, već samo nabacane misli o zakonu.

Svi brujite o tome kako je sramota što poslanici nisu glasali za Zojin zakon. Divno je kako se angažujete po pitanjima zakonodavne aktivnosti. Ipak, bio bi red da pročitate predlog zakona. Makar toliko.

Zakon nije ništa drugo do pokušaj predlagača da se politički promoviše. Zakon sadrži svega dve pomena vredne novosti, koje se u drugim zemljama regulišu preporukama lekarima i zdravstvenim ustanovama, ili izmenama medicinskih protokola, a ne zakonom. Politikanstvo na bolesnoj deci, novo dno srpske opozicije.

Na primer, govori se da zakon uvodi preventivne mere u cilju otkrivanja i lečenja retkih bolesti, a onda u zakonu kaže:

“Zdravstvena ustanova je dužna da sprovodi preventivne mere (…) podizanjem svesti i obezbeđivanjem zdravstvenih usluga u odgovarajućim intervalima…”

Dakle okačite poster u domu zdravlja i to je to.

“Genetski skrining koji uključuje širu populaciju može da se obavlja samo ako je cilj takvog ispitivanja da se utvrdi da li lica koja se ispituju poseduju takve genetičke osobine koje su, PREMA OPŠTEPRIHVAĆENOM STAVU MEDICINSKE NAUKE I STRUKE, značajne u smislu prevencije, lečenja ili izbegavanja genetički uslovljenih bolesti, anomalija i retkih bolesti.”

Dakle, ako je nešto opšteprihvaćeno od medicinske nauke i struke, onda MOŽE masovni genetski skrining.

“Lekar je dužan da postupa u skladu sa važećim medicinskim standardom u dijagnostici.”

Dakle, član zakona koji kaže da lekari moraju da postupaju u skladu sa važećim medicinskim standardom u dijagnostici. Pretpostavka je da do sada nisu morali?

“Ako prvobitna dijagnoza nije sigurna lekar je dužan da je proveri i da iscrpi druge mogućnosti ispitivanja i dijagnostikovanja.

Zabranjena je preterana dijagnostika u postavljanju dijagnoze u vidu nepotrebnih i prekomernih dijagnostičkih postupaka.”

Dakle, lekar je dužan da ispituje i ispituje i ispituje, ali ne sme da pretera, što se sve određuje bacanjem pasulja u medicinski avan.

Da zaključim osvrtom na dve odredbe koje su najintenzivnije promovisane:

  1. Odredba o obavezi zdravstvene ustanove da pošalje uzorak u inostranstvo.
  2. Odredba o obavezi prenatalnog skrininga

Prva odredba (član 31) predviđa da se genetski uzorak šalje u inostranstvo tek kada su ispunjeni sledeći uslovi:

  • Već je preduzeta genetička analiza u odnosu na ciljanu pretragu
  • Ta genetska analiza nema “jasan ishod”
  • Pacijent ostaje bez potvrđene dijagnoze
  • Pacijent ostaje bez mogućnosti daljih dijagnostičkih mera duže od 6 meseci
  • Stanje pacijenta se ozbiljno pogoršava

Tada Komisija za pitanja dijagnostike ima obavezu DA ODLUČI o slanju uzorka biološkog materijala u inostranstvo, odnosno o upućivanju pacijenta na lečenje u inostranstvo. Dakle, tada se sastaje Komisija da donese odluku.

Druga odredba, o obavezi prenatalnog skrininga, predviđa da đe se masovni skrining moći sprovesti “u skladu sa uputstvom koje odobrava ministar”. Dakle zakon o tome ništa ni ne govori, već daje ovlašćenje ministru (koji to ovlašćenje već ima) da uputi uputstvo zdravstvenim ustanovama o primeni dijagnostičkih metoda.

Ukratko, sve što je predloženo ovim zakonom moglo je biti rešeno podzakonskim odlukama, promenama medicinskih protokola a suštinski ne menja ništa jer su sve odluke i dalje poverene komisijama.

Moj pogled na “okupaciju” bioskopa “Zvezda”. Možda kasnim, ali želeo sam da imam priliku da svoje stavove iscrpnije testiram. Pre nekoliko dana, pokret koji predvodi ovu akciju napravio je performans u kojoj je ministru kulture poručio “Hvala što ne dolazite”. Ta poruka je bila neposredan povod za ovaj tekst.

Ne volim reč okupacija. Tokom čitavog detinjstva, reč “okupacija” asocirala je na Nemce, rat, glad. Pre nekoliko godina, u belom svetu koji vekovima živi bez okupacija, postala je sinonim za jedan vid građanskog otpora, pretežno mladih ljudi. Počeo je kao Occupy Wall Street i bio je postavljen široko. Svako ko se protivio “sistemu”, mogao je da oseća nekakav vid bliskosti sa ovim pokretom. Pokret se proširio po čitavom svetu i svuda se zove okupacija. I dalje ne volim tu reč. Ne volim ni “sistem”, ako je to uopšte bitno.

Važno je prvo podsetiti se na hronologiju događaja:

  1. Prvo, 21. novembra, oko 19 časova, oko 50 pripadnika neformalne grupe “Pokreta za okupaciju bioskopa” “upalo je” u salu bioskopa, u cilju skretanja pažnje na očajnu bioskopsku ponudu u Beogradu;
  2. Prema novinskim člancima, grupa je unela hranu i vodu, zaključali su ulazna vrata bioskopa i najavili da će tu ostati i narednih dana, do 24. novembra ili dok se ne ispuni njihova inicijativa za otvaranjem bioskopa;

Ovde je neophodno razjasniti da li su oni otključali bioskop svojim ključem, ukradenim ključem ili su obili bravu. Imajući u vidu naknadno iznete stavove vlasnika i držaoca bioskopa, čini se da su ili koristili ukradeni ključ ili su obili bravu.

Danas je 15. decembar. Prošlo je tri nedelje od 24. novembra. Pošto je rok trajanja okupacije postavljen alternativno, prema rečima grupe, ona će prestati kada se ispuni njihova inicijativa za otvaranjem bioskopa. Drugim rečima, oni će napustiti bioskop onda kada bioskop bude bio otvoren. Ostavljam mogućnost da novinari nisu ispravno preneli stav grupe ali tako postavljen zahtev ne može nikada biti ispunjen, pa samim tim nije moguć ni dobrovoljan kraj okupacije.

Facebook grupa bioskopa navodi u opisu grupe sledeće:

  • “Bez kulture nema identiteta države, a samim tim ni identiteta naroda koji tu državu konstituiše” (Citat prvi)
  • “Dužni smo da reagujemo i vratimo ono što nam je ukradeno” (Citat drugi)

U prvom citatu navodi se da je kultura neophodna za identitet Srba i Srbije (ne svih naroda koji žive u Srbiji već samo jednog; u suprotnom bi stajalo “koji tu državu konstituišu“).

U drugom citatu navodi se da je pokret “dužan” da reguje i “vrati ono što (im) je ukradeno”. Dužnost (pretpostavljam građanska, ili nacionalna) nalaže da se vrati nešto što je “ukradeno” i da se to učini na način na koji je to pokret učinio. Pretpostavimo za trenutak da su članovi pokreta u pravu.

S obzirom na to da je obijena brava, ili neovlašćeno upotrebljen ključ, postoje dva pristupa kako je taj čin mogao biti dozvoljen: (1) legaln pristupi, i (2) legitimni pristup.

Zakoni Republike Srbije omogućavaju u određenim slučajevima obijanje brave. Ti slučajevi su definisani zakonom:

  • Samopomoć (predviđena Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa): “Držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu ju je oduzeo, pod uslovom da je opasnost neposredna, da je samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost“. Uslov za primenu ove odredbe nije ispunjen jer pokret za okupaciju bioskopa nije držalac.
  • Nužna odbrana (predviđena Krivičnim zakonikom): “Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad“. Ni uslov za primenu ove odredbe nije ispunjen. Čak i ako bismo pretpostavili da je bioskop “dobro” koje pripada pokretu, napad nije bio istovremen i nije bio protivpravan.
  • Krajnja nužda (predviđena Krivičnim zakonikom): “Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo“. Kumulativni uslovi koje zahteva ovaj institut nisu ispunjeni, jer ne postoji “istovremen i protivpravan napad”, čak i ako pretpostavimo da pokret brani “svoje dobro”.

Naravno, ukoliko zakon zabranjuje određenu radnju, ona opet može biti moralno dozvoljena ili ispravna, ako to nalažu moralni zakoni. Primera radi, otpor diskriminatorskim zakonima može da bude opravdan. Isto tako, provala građana u zgradu Narodne skupštine 5. oktobra 2000. godine po mnogim teoretičarima i pravnicima, bila je legitimna akcija.

Međutim, s obzirom na to da se pozivanje na legitimitet može zloupotrebiti jer nije pravno definisano, postavlja se pitanje – gde je granica kada je neka radnja legitimna? Po mom mišljenju, legitimno je provaliti u narodnu skupštinu onda kada najviši državni organi odluče da falsifikuju izborne rezultate i izmene demokratski izraženu volju građana, naročito u slučaju kada su sudovi odbili da primene zakon, kada je otpor građana gotovo jednoglasan i kada postoji i značajan eksterni legitimitet za tvrdnju da su najviši državni organi pokušali da falsifikuju rezultate.

Na drugoj strani spektra, ne postoji legitimitet da otac deteta koje je dodeljeno majci, to dete kidnapuje i odvede u inostranstvo zato da bi provelo vreme i sa ocem. Možemo zamisliti da otac ima brojne “opravdane razloge” – možda bolje zarađuje, možda će bolje preneti na decu vrednosti i “identitet naroda” kome dete pripada.

Šta je dozvoljeno u zoni između toga? Da li je dozvoljeno braniti kulturne vrednosti na način koji to čini pokret? Po meni, to je pitanje na koje svako mora sam da odgovori, ali imajući u vidu ova dva važna pitanja

  1. Kakav kvalitet mora da ima neka vrednost koja se štiti nasilnim putem? Da li je to pitanje demokratije, slobode, kulturnog identiteta, nacionalnog identiteta, verskog identiteta?
  2. Ko odlučuje o tome da li neka vrednost ispunjava zahtevani “prag kvaliteta”?

Ja ne bih obio bravu u tami noći sa desetinama ljudi, ma kakve vrednosti delili, osim ako to ne činimo zato što smo gladni ili porobljeni. Ne tvrdim da sam u pravu.

— (Ovo je jedan od onih postova kod kojih ne izražavam vrednosne sudove, već samo prenosim informaciju)

Nekoliko lokalnih medija promoviše gotovo paranoično vest da banke od građana za otvaranje računa zahtevaju potpisivanje saglasnosti da banka može slati podatke klijenta poreskim i drugim organima Sjedinjenih Američkih Država.

Kako to obično biva, bez adekvatne provere, i u želji da se zadovolji javno mnjenje gladno skandaloznih vesti, informacija je od “banke traže saglasnost” proputovala put do “banke šalju podatke u SAD”.

O čemu se zapravo radi?

– O zakonu SAD koji se zove FATCA (Foreign Account Tax Compliance Act). Kongres SAD je usvojio ovaj zakon sa ciljem da obezbedi da se podaci o američkim poreskim obveznicima dostave poreskim organima SAD. Naime, prema poreskim propisima SAD, američki državljani koji borave i rade van SAD moraju da plaćaju porez svojoj državi. 

Na primer, kada bi neki američki vrhunski teniser odlučio da živi u Monte Karlu, on bi opet morao da plaća porez Sjedinjenim Američkim Državama ;)

Imajući u vidu poteškoće u prikupljanju podataka o Amerikancima koji žive i rade u Srbiji, Austriji, Švedskoj ili nekoj drugoj zemlji, SAD su donele ovaj zakon i započele postupak usvajanja međudržavnih sporazuma kojima se reguliše prikupljanje ovih podataka.

Imajući u vidu da podatke o računima tih obveznika poseduju finansijske organizacije (banke) koje funkcionišu prema zakonima države u kojoj su (banke u Srbiji poštuju propise Srbije), ti podaci se mogu dostaviti ukoliko postoji međudržavni sporazum i ukoliko slanje tih podataka nije u suprotnosti sa domaćim propisima.

Imajući u vidu obavezu banaka da čuvaju bankarsku tajnu (npr. podatke o računima svojih klijenata), slanje eventualnih podataka drugoj državi zahteva da klijent potpiše saglasnost. 

1. Da li smo jedina zemlja u kojoj se to radi?

– Ne. Oko 40 država je potpisalo sporazum sa SAD, a dodatnih 60-ak je postiglo suštinski sporazum sa SAD. Srbija je jedna od tih država. Među njima su praktično sve zemlje EU, Švajcarska, Norveška itd. Ako tražite i dalje, među njima su i Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Australija, Kanada.

2. Da li se naši podaci šalju u SAD?

– Ako niste američki poreski obveznik, ne. Model koji je potpisala Srbija podrazumeva da u slučaju zahteva američkih poreskih organa, domaća banka šalje podatke Poreskoj upravi RS, a potom ih Poreska uprava prosleđuje američkim kolegama. 

Sasvim izvesno, banke ne šalju same bilo kakve podatke i sasvim izvesno, ne šalju podatke o licima koja nisu američki poreski obveznici. Dakle, jedine osobe koje su pogođene ovom praksom su američki državljani koji žive i rade u Srbiji i imaju račune u domaćim poslovnim bankama.

3. Zašto je Srbija na to pristala?

– Zato što je takav vid međudržavne saradnje uobičajen. Na primer, zamislimo poreskog obveznika Republike Srbije koji svoj neoporezovani i neprijavljeni prihod drži na računu u banci u Nemačkoj. Zar nije poželjno da postoji sporazum koji obavezuje Nemačku da podatke o računima poreskih obveznika iz Srbije dostavi Poreskoj upravi? 

4. Kako izgledaju ti sporazumi?

Na ovom linku nalazi se nacrt sporazuma između SAD i Velike Britanije.

Edit 1 – Napisan crvenom bojom u tekstu.

Napomena: u ovom tekstu bavim se isključivo pitanjem – da li ministarstvo zaduženo za prosvetu ima nadležnost da ispita punovažnost diplome (doktora nauka) Nebojše Stefanovića.

Ovaj tekst nadovezuje se na članak Vesne Rakić Vodinelić (dalje “VRV“) od 07.06.2014. godine (Link), i članak Sofije Mandić (dalje: “SM“) od 07.06.2014. godine (Link), a neposredno je inspirisan tekstom Milovana Šuvakova (dalje: ““) od 17.06.2014. godine (Link).

Delovi ova tri teksta koje smatram relevantnim:

Tekst VRV (formatiran kao citat), a moj odgovor ispod relevantnih delova.

3. Da li prosvetni i naučni državni organi i druga tela nemaju baš nikakvih ovlašćenja povezanih sa optužbama za plagijat? „Predsednica nacionalnog saveta za nauku Vera Dondur izjavila je danas da u Srbiji ne postoji precizna procedura kojom bi se utvrdilo da li je nečiji doktorski rad plagijat, niti postoje zakonske posledice ako je tako.“ (Vesti Online, 2. juni 2014). Nije tako kao što se ovde tvrdi. Postoji mogućnost krivičnog progona i tužbe u parničnom postupku, kao što je gore objašnjeno. Posledica plagijata jeste nesamostalnost i neoriginalnost rada, a Zakon o visokom školstvu, kao i Pravilnik Univerziteta „Megatrend“, kao sankciju, ili „zakonsku posledicu“ poznaju poništaj diplome doktora nauka, tj. oduzimanje doktorata. Pozivajući se na autonomiju univerziteta, ne samo predsednica Nacionalnog saveta, nago i nadležni ministar Verbić tvrdi da nema nikakvih ovlašćenja u ovoj stvari. Ni to nije tačno. Autonomija univerziteta ne sme biti izgovor za kršenje zakona niti pravila akademskog ponašanja.

Na primer, na osnovu čl. 11. Zakona o visokom obrazovanju, Nacionalni savet „prati razvoj visokog obrazovanja i njegovu usklađenost sa evropskim i međunarodnim standardima“. Ovakva formulacija znači obavezu, a ne dobru volju Saveta da prati razvoj i usklađenost visokog obrazovanja sa evropskim i međunarodnim standardima. U tom smislu ne bi li mogao da se inspiriše, recimo primerom zu Gutenberga? Što se tiče nadležnosti Ministarstva – ono je dužno da, po čl. 106. st. 1. Zakona o visokom obrazovanju vrši, preko inspektora, upravni nadzor nad radom visokoškolskih ustanova, pa, među ostalim, da proveri da li je ustanova donela sve akte na koje je Zakon obavezuje, štaviše i da proveri autentičnost doktorske disertacije u ovom slučaju, jer je spor o autentičnosti u javnosti već izbio.

Čitava kritika VRV je dobro razrađena, utemeljena i precizno pravno obrazložena. Sve do poslednje rečenice u citiranom pasusu. Naime, ne postoji ništa u Zakonu o visokom obrazovanju što neki državni organ obavezuje “da proveri autentičnost doktorske disertacije”, a naročito ne stoji obrazloženje: “jer je spor o autentičnosti u javnosti već izbio”.

Upravni organi dužni su da deluju u skladu sa zakonom i svojim ovlašćenjima. U upravnom postupku, upravni organi i organizacije sa javnopravnim ovlašćenjima odlučuju o pravima i obavezama lica.

Međutim, Zakon o visokom obrazovanju eksplicitno predviđa da ministarstvo može diplomu oglasiti ništavom samo u slučaju kada je izdata od strane neovlašćene organizacije (Član 101. stav 1. tačka 1).

Tekst ove odredbe je nedvosmislen u pravno-tehničkom smislu. On daje ovlašćenje ministru (kao nosiocu ovlašćenja organa uprave) da oglasi ništavom diplomu koja je izdata od strane neovlašćene organizacije. Drugim rečima, radi se o deklaratornom aktu u kom se nadležnost ministra svodi na to da utvrdi da je diplomu izdala organizacija koja nije ovlašćena.

S druge strane, jedino je visokoškolska ustanova (u ovom slučaju Univerzitet Megatrend) organizacija koja je nadležna da “utvrdi da doktorska disertacija nije originalan naučni, odnosno umetnički rezultat rada kandidata”, pa da iz tog razloga oglasi ništavom diplomu doktora nauka.

S druge strane, kada VRV konstatuje da se autonomija univerziteta koristi kao izgovor, više je nego korisno citirati šta predviđa Zakon o visokom obrazovanju kada je u pitanju autonomija univerziteta:

Član 6: “Autonomija univerziteta i drugih visokoškolskih ustanova podrazumeva, u skladu sa ovim zakonom: (…) 6) pravo na izdavanje javnih isprava”

Član 99: (…) “Javne isprave u smislu ovog zakona jesu: studentska knjižica (indeks), diploma o stečenom visokom obrazovanju i dodatak diplomi.”

Prema tome, nadležnost ministarstva u upravnom postupku ne postoji na način na koji to (šturo) opisuje VRV. Eventualno, može se govoriti o mogućnosti ispitivanja stečene diplome Nebojše Stefanovića u upravnom sporu, ali ne i u upravnom postupku pred ministarstvom.

Tekst SM:

Postavlja se pitanje da li je u ovom slučaju iko nadležan da reaguje, odnosno da pokrene postupak. Ako neko jeste nadležan, pitanje postupka navodno ostaje otvoreno – kako bi taj postupak izgledao? Odgovori su vrlo jednostavni. Visokoškolske ustanove su ustanove kojima su poverena javna ovlašćenja i koje, samim tim, moraju da postupaju po zakonu o opštem upravnom postupku. Zbog toga, činjenica da nemaju nikakav interni pravilnik o oglašavanju doktorskih diploma ništavim ih ne sprečava da reaguju. Naprotiv, univerziteti su na to obavezni. Ovaj zakon kaže da će “nadlležni organ pokrenuti postupak po službenoj dužnosti kad to određuje zakon ili drugi propis i kad utvrdi ili sazna da, s obzirom na postojeće činjenično stanje, treba pokrenuti postupak radi zaštite javnog interesa.”

Sve što je napisala SM stoji. Univerzitet Megatrend jeste nadležan da utvrdi da li je rad Nebojše Stefanovića “originalan naučni rad”.

Razlog za pominjanje i citiranje teksta SM svodi se na to da ga treba pročitati onako kako je napisan – i ne treba iz njega izvlačiti zaključke o navodnom postojanju nadležnosti ministarstva zaduženog za prosvetu.

Zakon o opštem upravnom postupku propisuje da je za drugostepeni postupak (postupak po žalbi) nadležan organ koji je određen zakonom i zabranjuje da organ nadležan za rešavanje u prvostepenom, odlučuje i u drugostepenom postupku. Drugim rečima, ako bi bio predviđen postupak po žalbi (drugostepeni postupak), u tom postupku po žalbi protiv odluke prvostepenog organa Univerziteta Megatrend morao bi da odlučuje drugi organ od onog koji je doneo prvostepeno rešenje. Taj organ opet nije ministarstvo, jer njemu ta nadležnost nije dodeljena.

I za kraj lični komentar u kome se nadovezujem na tekst MŠ:

Tako nešto ne sme da bude u ingerenciji Ministra u društvu poput našeg. Kao akademski građanin ove zemlje, protiv toga bih se najiskrenije borio. Evo zašto. Zamislite da je Žarko Obradović onomad kada smo vodili ljude u ulične proteste dao sebi za pravo da formira “nezavisne” komisije koje bi ispitivale validnost naših naučnih radova i doktorata?

Ovo je suštinski ispravan pristup. Autonomija univerziteta je jedno od retkih principa koji izbacuju državu (i politiku) iz jednog važnog domena. Država nije u potpunosti van tog domena jer ima uticaj na rad organa koji vrše akreditaciju i proveru kvaliteta. Ipak, u velikoj meri država je razvlašćena u sferi delovanja univerziteta.

Zahvaljujući tome, vrednovanje univerzitetskog obrazovanja prepušteno je pre svega tržištu rada. Poslodavac je taj koji preuzima rizik kada zaposli radnika. Suočen sa izborom zapošljavanja doktora nauka sa Univerziteta Megatrend, ili maturanta Matematičke gimnazije, na slobodnom tržištu opredeliće se za kandidata koji mu donosi povoljniji poslovni rezultat.

Rezultanta svih ovih izbora daje neuporedivo bolji rezultat od ove verovatnoće:

Verovatnoća dobrog ministra x Verovatnoća političkog izbora koji garantuje samostalnost ministra x Nekorumpirani pravni sistem x Visokokvalifikovana stručna javnost.

U diskusijama na društvenim mrežama nametnulo se još jedno pitanje u vezi nadležnosti Ministarstva prosvete koji aspekt ovom prilikom dodatno obrađujem, radi celovitosti.

Član 219 Zakona o opštem upravnom postupku: “Ako za rešavanje po žalbi na rešenje koje je donelo preduzeće ili druga organizacija, kojima je zakonom povereno vršenje javnog ovlašćenja, nije određen drugostepeni organ, po žalbi rešava državni organ nadležan za odgovarajuću upravnu oblast”

Da pitanje ne bi ostalo nedorečeno, potrebno je da pojasnim razloge iz kojih smatram da ministarstvo nije nadležno da vodi drugostepeni postupak (postupak po žalbi). Naime, prema citiranom članu 6 Zakona o visokom obrazovanju, jemči se autonomija univerziteta. Autonomija univerziteta zagarantovana je i Ustavom Republike Srbije:

Član 72: (1) Jemči se autonomija univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova. (2) Univerziteti, visokoškolske i naučne ustanove samostalno odlučuju o svome uređenju i radu, u skladu sa zakonom.

Prema tome, samostalnost univerziteta u radu na nivou je ustavnopravnog ovlašćenja. To i jeste jedan od razloga iz kojih je ministarstvu prosvete dodeljena nadležnost da isključivo deklaratornim aktom oglasi diplomu ništavom u slučaju kada je izdata od strane neovlašćene ustanove, po prethodno sprovedenom postupku.

Ukoliko bi, suprotno proklamovanom ustavnopravnom načelu, ministarstvo kao organ uprave bilo nadležno za odlučivanje u drugostepenom postupku, tada autonomija univerziteta ne bi bila zajemčena, budući da bi ministarstvo bilo ovlašćeno da poništi bilo koju odluku univerziteta. To bi dovelo do sledećih mogućih posledica: (1) Ako je doktorat ispravan, a disertacija originalna, može da se desi da univerzitet tu činjenicu utvrdi, a ministarstvo poništi odluku univerziteta i tako dovede do poništenja inače ispravno dodeljene diplome doktora nauka; (2) Ako je doktorat neisprava, a disertacija plagijat, može da se desi da univerzitet odluči da se radi o plagijatu, i oduzme diplomu, a da potom po žalbi kandidata ministarstvo odluči da poništi odluku univerziteta.

Shodno tome, nepravilno bi bilo izvesti zaključak da ministarstvo ima nadležnost da odlučuje po žalbi stranke u postupku u kome je Univerzitet Megatrend doneo odluku da je doktorat Nebojše Stefanovića ispravan a disertacija originalan naučni rad.